11.08.2025
Како смо постали хранитељи и променили се изнутра
Већ неко време планирам да поново напишем своју причу. И раније сам их писала. Волим да пишем о томе што ми се дешава и о томе шта осећам. Годинама сам веровала да ће наша прича имати један једини исход – дете. Биолошко дете. Наше. И ништа мање од тога. Али живот има другачије планове.
Мој супруг Александар и ја смо прошли много дугих година борбе са стерилитетом. То су године које вам поједу младост, распоред дана, пријатељства, веру, па некад и сам смисао. У тој борби не знаш више ни с ким разговараш, ни шта кажеш самој себи. И све што желиш је да те неко погледа и каже: “Разумем.”
А најчешће те гледају као да си превише упорна, или премало реална.
Александар има сина из првог брака. Он је увек био део наше свакодневице и део наше породице. Лечио је оне наше невидљиве ране које смо добијали сваким неуспехом и годином без трудноће.
Годинама смо разматрали и усвајање, али као да никада нисмо дошли до тог корака са правом унутрашњом спремношћу. Иако смо емотивно сазревали кроз све те године, постојала је баријера, страх, можда, или оно “а шта ако…” које стално шапуће.
А хранитељство? Не. Хранитељство је била реч коју нисмо ни волели да изговоримо. Повезивали смо је са људима који “то раде за паре”, са децом која долазе и одлазе, са нечим што се не гради на дубљој вези. Нисмо знали ништа, а веровали смо најгоре. Имали смо снажне, искрене, али потпуно погрешне предрасуде.
И онда се догодила Марија.
Наша ћерка. Наш чудесни дар. Рођена након много година чекања, разочарања и туге. Није лако описати шта значи постати мајка у тренутку када си већ одустала од тог сна. Марија је донела светлост у наше животе, али није донела крај свих питања.
Након њеног рођења, кренули смо у процедуру процене подобности за усвајање. Било нам је важно да макар покушамо, да оставимо отворена врата. Међутим, ништа се конкретно није десило, контактирали су нас, али нисмо били изабрани, нисмо добили дете. Све је стајало, недефинисано, на паузи. А у срцима је и даље било места.
У неком тренутку, хранитељство, као појам, престало је да изазива отпор. Можда нас је родитељство Марији променило. Можда смо коначно научили да љубав није ограничена на биолошко. Почели смо да се распитујемо, без велике помпе. Кренули смо на обуку, и ту се све окренуло.
Упознали смо дивне људе. стручњаке, хранитеље, психологе, али и друге парове који су, као и ми, раније имали страхове. Почела сам да шватам да хранитељство није привремена “услуга”, већ озбиљна животна улога. Ту се не ради о новцу, нити о “туђем детету”. Ради се о томе да неко дете има некога. Да не буде само.
Врло брзо након завршене обуке, добили смо позив. Дете. Мала особа која тражи сигуран простор. Дом. И нас.
Било је толико емоција. Повремено сам се питала: „Да ли ћемо моћи? Како ће то утицати на Марију? Да ли сам довољно добра за још једно дете, и то оно које већ носи терет?“ Али узбуђење, потреба да помогнемо, да будемо ослонац, то је превагнуло.
Усељење детета било је тихо и опрезно. Нисмо инсистирали ни на чему. Први дани били су испуњени посматрањем. Обостраним. Сваки поглед, реченица, навика, све је било ново. Марија је у почетку била збуњена. Навикла је да буде једина, да дели пажњу само са нама. Нисмо скривали ништа од ње, све смо објашњавали, стрпљиво и са разумевањем.
Временом су се њих две почеле смејати заједно. Смишљале игре. Правиле хаос у соби, у кући. Понекад се и посвађају, као сестре.
Али свакодневни живот доноси и изазове. Понекад је потребно десет пута објаснити зашто нешто не сме. Неке вечери проведем седећи крај кревета, чекајући да заспи, јер има страхове које не зна ни да именује. Понекад се затвори у себе и не жели да прича, па је пустим. Научила сам да тишина понекад говори више од речи.
Имала сам тренутке кад ме обузме кривица, да ли ћу моћи једнако да волим и подржим обоје деце? И сваки пут кад је ухватим за руку и она ми не пушта, сетим се да је љубав ствар избора, не случајности. Она није мање стварна само зато што је другачије започета.
Сада када погледам уназад, тешко ми је да поверујем да сам икада мислила како хранитељство “није за нас“. Оно је заправо најдубљи, најтиши облик давања, када знаш да дете можда неће заувек остати, али ти си ту докле год треба.
Ми смо данас породица. Не типична. Не једноставна. Али права. Са свакодневним задацима, осмесима, понекад сузама, и много, много загрљаја.
Зовем се Драгана. Маћеха сам. Мама сам. И хранитељка. И волим троје деце која су до мене стигла потпуно различитим путевима, а сви су заувек у мом срцу.
Драгана Крстић
Текст преузет: https://sansazaroditeljstvo.org.rs/kako-smo-postali-hranitelji-i-promenili-se-iznutra/?fbclid=IwQ0xDSwMGhbZleHRuA2FlbQIxMQABHtL7UWKcYxM6XwpT_RgVrZtjzndnsZ1kdSPFuA6ofkhuJgVdZQHW8IVNnU8K_aem_tdXq4hfNK4vmRrLAxMXSQg
Мој супруг Александар и ја смо прошли много дугих година борбе са стерилитетом. То су године које вам поједу младост, распоред дана, пријатељства, веру, па некад и сам смисао. У тој борби не знаш више ни с ким разговараш, ни шта кажеш самој себи. И све што желиш је да те неко погледа и каже: “Разумем.”
А најчешће те гледају као да си превише упорна, или премало реална.
Александар има сина из првог брака. Он је увек био део наше свакодневице и део наше породице. Лечио је оне наше невидљиве ране које смо добијали сваким неуспехом и годином без трудноће.
Годинама смо разматрали и усвајање, али као да никада нисмо дошли до тог корака са правом унутрашњом спремношћу. Иако смо емотивно сазревали кроз све те године, постојала је баријера, страх, можда, или оно “а шта ако…” које стално шапуће.
А хранитељство? Не. Хранитељство је била реч коју нисмо ни волели да изговоримо. Повезивали смо је са људима који “то раде за паре”, са децом која долазе и одлазе, са нечим што се не гради на дубљој вези. Нисмо знали ништа, а веровали смо најгоре. Имали смо снажне, искрене, али потпуно погрешне предрасуде.
И онда се догодила Марија.
Наша ћерка. Наш чудесни дар. Рођена након много година чекања, разочарања и туге. Није лако описати шта значи постати мајка у тренутку када си већ одустала од тог сна. Марија је донела светлост у наше животе, али није донела крај свих питања.
Након њеног рођења, кренули смо у процедуру процене подобности за усвајање. Било нам је важно да макар покушамо, да оставимо отворена врата. Међутим, ништа се конкретно није десило, контактирали су нас, али нисмо били изабрани, нисмо добили дете. Све је стајало, недефинисано, на паузи. А у срцима је и даље било места.
У неком тренутку, хранитељство, као појам, престало је да изазива отпор. Можда нас је родитељство Марији променило. Можда смо коначно научили да љубав није ограничена на биолошко. Почели смо да се распитујемо, без велике помпе. Кренули смо на обуку, и ту се све окренуло.
Упознали смо дивне људе. стручњаке, хранитеље, психологе, али и друге парове који су, као и ми, раније имали страхове. Почела сам да шватам да хранитељство није привремена “услуга”, већ озбиљна животна улога. Ту се не ради о новцу, нити о “туђем детету”. Ради се о томе да неко дете има некога. Да не буде само.
Врло брзо након завршене обуке, добили смо позив. Дете. Мала особа која тражи сигуран простор. Дом. И нас.
Било је толико емоција. Повремено сам се питала: „Да ли ћемо моћи? Како ће то утицати на Марију? Да ли сам довољно добра за још једно дете, и то оно које већ носи терет?“ Али узбуђење, потреба да помогнемо, да будемо ослонац, то је превагнуло.
Усељење детета било је тихо и опрезно. Нисмо инсистирали ни на чему. Први дани били су испуњени посматрањем. Обостраним. Сваки поглед, реченица, навика, све је било ново. Марија је у почетку била збуњена. Навикла је да буде једина, да дели пажњу само са нама. Нисмо скривали ништа од ње, све смо објашњавали, стрпљиво и са разумевањем.
Временом су се њих две почеле смејати заједно. Смишљале игре. Правиле хаос у соби, у кући. Понекад се и посвађају, као сестре.
Али свакодневни живот доноси и изазове. Понекад је потребно десет пута објаснити зашто нешто не сме. Неке вечери проведем седећи крај кревета, чекајући да заспи, јер има страхове које не зна ни да именује. Понекад се затвори у себе и не жели да прича, па је пустим. Научила сам да тишина понекад говори више од речи.
Имала сам тренутке кад ме обузме кривица, да ли ћу моћи једнако да волим и подржим обоје деце? И сваки пут кад је ухватим за руку и она ми не пушта, сетим се да је љубав ствар избора, не случајности. Она није мање стварна само зато што је другачије започета.
Сада када погледам уназад, тешко ми је да поверујем да сам икада мислила како хранитељство “није за нас“. Оно је заправо најдубљи, најтиши облик давања, када знаш да дете можда неће заувек остати, али ти си ту докле год треба.
Ми смо данас породица. Не типична. Не једноставна. Али права. Са свакодневним задацима, осмесима, понекад сузама, и много, много загрљаја.
Зовем се Драгана. Маћеха сам. Мама сам. И хранитељка. И волим троје деце која су до мене стигла потпуно различитим путевима, а сви су заувек у мом срцу.
Драгана Крстић
Текст преузет: https://sansazaroditeljstvo.org.rs/kako-smo-postali-hranitelji-i-promenili-se-iznutra/?fbclid=IwQ0xDSwMGhbZleHRuA2FlbQIxMQABHtL7UWKcYxM6XwpT_RgVrZtjzndnsZ1kdSPFuA6ofkhuJgVdZQHW8IVNnU8K_aem_tdXq4hfNK4vmRrLAxMXSQg
ФОТО
